Šta se podrazumeva pod „razumnim“?
Ne postoji određena definicija „razumnog“. Procena zdravlja na radu daje poslodavcu jasnu smernicu šta se može smatrati razumnim. Različiti faktori utiču na to da li se određeno prilagođavanje smatra razumnim. To je uglavnom objektivan test, a ne samo pitanje šta Vi lično mislite da je razumno. Vaš opšti cilj treba da bude, koliko god je to moguće, da uklonite ili smanjite sve nedostatke sa kojima se suočava radnik sa invaliditetom.
Stvari koje treba uzeti u obzir kada odlučujete da li je prilagođavanje „razumno“:
Koliko će promena biti efikasna u izbegavanju nepogodnosti sa kojom bi se radnik sa invaliditetom inače suočio: Prilagođavanje mora biti delotvorno u pomaganju da se ukloni ili smanji bilo kakav nedostatak sa kojim se suočava radnik sa invaliditetom. Ako nema uticaja, onda nema svrhe. U stvarnosti može biti potrebno nekoliko različitih prilagođavanja da bi se rešio taj nedostatak, ali svaka promena mora doprineti tome.
Njegova praktičnost: Možete razmotriti da li je prilagođavanje praktično. Što je prilagođavanje lakše, veća je verovatnoća da će biti razumno. Međutim, samo zato što je nešto teško ne znači da ne može biti i razumno. Ovo morate da uravnotežite sa drugim faktorima.
Troškovi: Ako prilagođavanje košta malo ili ne košta ništa i nije ometajuće, ono je razumno osim ako ga neki drugi faktor (kao što je nepraktičnost ili nedostatak efektivnosti) ne učini nerazumnim.
Resursi i veličina vaše organizacije: Vaša veličina i resursi su još jedan faktor. Ako prilagođavanje košta značajan iznos, veća je verovatnoća da će biti razumno da to uradite ako imate značajna finansijska sredstva. Vaši resursi se moraju posmatrati u celoj vašoj organizaciji, a ne samo za ogranak ili odeljak u kome osoba sa invaliditetom radi ili bi radila. Ovo je pitanje koje morate balansirati u odnosu na druge faktore.
Dostupnost finansijske ili druge podrške: Ako su saveti ili podrška dostupni, na primer, od strane neke organizacije (ponekad će nevladine organizacije pomoći oko troškova prilagođavanja), onda je veća verovatnoća da će se ovo prilagođavanje učiniti razumnim.
Ono što je razumno u jednoj situaciji može se razlikovati od onoga što je razumno u drugoj situaciji, na primer kada neko već radi za vas i suočava se sa gubitkom posla bez prilagođavanja ili kada je neko kandidat za posao. Tamo gde neko već radi za vas ili tek treba da započne dugoročan posao kod vas, verovatno bi se očekivalo da napravite trajnije promene (i, ako je potrebno, potrošite više novca) nego da izvršite prilagođavanja za nekoga ko prisustvuje intervjuu za posao u trajanju od sat vremena.
U promeni politike, kriterijuma ili praksi, ne morate da menjate osnovnu prirodu posla, gde bi to prevazilazilo ono što je razumno.
Ako postoji neslaganje oko toga da li je prilagođavanje razumno ili ne, na kraju, o tome može odlučiti samo Sud za zapošljavanje.
